Њњњ.И-YU

Чујем да се ових дана прича о ћириличном (на новоговору тзв. „Одбора за стандардизацију српског језика“: „ћириличком“) домену Страдије, о нечему што је за друге земље старост а за нас Страдијце, који вазда каскамо за „светом“, новост. За нас, вероватно, није новост то што је у глобалном духу демократичности и гласања о свему живом, отворена „јавна расправа“ о томе како тај ћирилични домен треба да гласи. Према реклами у „Свету компјутера“, услови су:

• [да] буде на српском језику и ћириличком писму (а да бар једно слово није слично неком слову латиничког писма)
• има смислену везу са појмом „Србија“
• испуњава интересе домаћих корисника Интернета (препознатљив, што краћи и једноставнији за писање)

Нисам претерани љубитељ интернетских форума, па ћу и ја додати неколико предлога за naški TLD, али овде на „Страдији“:

• .бп (Београдски пашалук)
• .па (проклета авлија)
• .ју (Југославија Reloaded)
• .ср (... овај, Страдија)

Изгледа да само мој први предлог, .бп, испуњава први услов, да нема слова која графички подсећају на латинична. Резоновање иза тог услова ми је теоретски јасно: на тај начин се желе спречити грешке при уносу адреса и могуће злоупотребе, али ипак не могу да се отмем утиску да је он превише рестриктиван. Па добро, шта се ту може. Мој коначни предлог ће онда бити .бп, „Београдски пашалук“.

Живо ме интересује колико времена ће протећи пре него што се јави потреба да се и тај нови домен највишег нивоа мења. Чисто статистички, да уочимо тренд.

Београдске сеобе

Почетак је августа, 2005. година. Седим у парку и читам „Сентиментално васпитање“, хрестоматију светске књижевности. Док удишем чист сокобањски ваздух, размишљам о великим и малим писцима. Све књиге једног малог, неугледног писца, нажалост, имају исту особину: до дан данас нисам завршио читање ниједне од њих.

Ових мартовских дана, одумро је још један део Београда. Делећи судбину београдске калдрме, ишчупан је Момо Капор, да би на његово место биле постављене расклиматане, ружичасте коцке.

Сећаће га се његове ненаписане књиге и пар неугледних занесењака.

Наставак про-моторисања

Судећи по овом тексту из „Политике“, њени новинари прате „Страдију“. Међутим, као што се често дешава, то праћење је селективно. Није поента мог текста „Процесуирање про-мотора“ противљење употреби женске верзије те именице, већ противљење убацивању „О“ на место „Е“.

Дакле, не треба употребљавати погрешну реч „промотор“, већ „промотер“, ако већ користимо позајмљеницу.

Виртуелни копирајт

Пре једно годину-две (или више; потпуно сам изгубио појам о времену) сам добио писмо у коме ми аутор честита на брошури коју сам „написао“ за „Истраживачко-издавачки центар“ Демократске странке. Можда би све то било и у реду, да ја уопште нисам ни знао да сам написао некакву брошуру. Отписах, распитујући се о детаљима, међутим, одговор нисам добио.

Целе ове епизоде сам се сетио када сам недавно обављао стандардну (теоријско-завереничку) претрагу мог имена и презимена на Гуглу. Између осталог, „искочио“ је и следећи документ у формату ПДФ, насловљен са „Слободан софтвер за слободно друштво“, (дакле, истоветно као позната збирка есеја Ричарда Сталмана):

http://www.izdavackicentar.ds.org.rs/images/
07%20Slobodan%20softver_web.pdf

Моје име се у том документу, који садржи неке ставове који одступају од идеја Покрета за слободни софтвер, јавља на крају, у склопу примерка мог незваничног превода ГНУ-ове ОЈЛ, верзија од 27. октобра 2005. године. Превод је, супротно лиценци коју сам експлицитно навео на крају, и која је, да апсурд буде још већи, наведена у самом документу, измењен, како би био више у складу са визијом српског правописа састављача ове књижице. Дакле, прекршена је клаузула о ауторским правима превода.

Пре него што изнесем детаље у вези са тим изменама, илустроваћу неке од примера раскорака са ставовима Покрета за слободни софтвер.

3. Сви који дистрибуирају сам оперативни систем, као и програме који су обухваћени лиценцом, морају обавестити људе којима дистрибуирају оперативни систем, да су они слободни и да нико нема право да другима ускрати слободу дистрибуције програма као и сам оперативни систем. Детаљан садржај лиценце која се зове General Public Licence или скраћено GPL можете видети на крају ове књижице.
Дакле, оперативни систем, као и све апликације које су обухваћене таквом лиценцом, слободни су и за сваког корисника су са финансијске стране бесплатни.

Лепо су почели, цитирајући ГНУ-ову ОЈЛ, али закључак у курзиву показује да ништа нису разумели. Смисао слободе уопште није у финансијама. Велика невоља је што је у енглеском језику реч free вишезначна, па може да значи и „бесплатно“ и „слободно“. Ричард Сталман је ово покушао да реши тако што је додао описе: free (as beer) — „бесплатно (као пиво)“, и free (as speech) — „слободно (као говор)“. Изгледа, узалуд. Још ће много воде протећи Дунавом док људи не схвате шта је суштина, ако се то икада и деси. Та суштина идеје слободног софтвера је у очувању четири врсте слобода, од којих ниједна нема везе са бесплатношћу.

[Делове текста истакао СР.]
GNU/Linux као замена за друге оперативне системе
Неупућени би очекивали да GNU/Linux има скромније могућности, да је мање стабилан или да се њиме могу обављати само уско специјализоване активности које могу обављати само високообразовани стручњаци.
Истинa, могло би се рећи да је то било делимично тачно све до пре пар година, када је GNU/Linux био првенствено намењен за управљање компјутерима који регулишу и омогућавају комуникацију путем Интернета. Међутим, последњих неколико година је учињен озбиљан напор да се GNU/Linux прилагоди просечном кориснику, без потребе да буде стручњак за васионске летове ракета или софистицирано програмирање. Шалу на страну, али GNU/Linux је по много чему моћнији, стабилнији, издржљивији од Windows оперативног система. Дакле, у програмима за обраду текста у GNU/Linux можете да пишете текстове користећи латинично и ћирилично писмо, да отварате фајлове који су писани у Microsoft-овим програмима, да их меморишете у таквом формату, да снимите CD и DVD, прегледате слике, скенирате, штампате на вашем штампачу, играте игрице у доколици итд. Овај текст је написан у програму OpenOffice за GNU/Linux (видети на доњој слици).

Ово су познати ставови „покрета за отворени изворни код“, који је, као тумор на телу заједнице слободног софтвера, настао заједно са идејом да је Линукс „оперативни систем“, а не само једно од језгара која се могу накачити на стварни ОС ГНУ. У документу у целини се, иначе, углавном пази да се ОС назива (на енглеском) GNU/Linux, али је он прошаран оваквим „минама“.

Наиме, Покрет за „отворени изворни код“ тежи ка томе да идеје слободе које су основа Покрета за слободни софтвер и целе приче о оперативном систему ГНУ, ГНУ-овој лиценци и слободном софтверу, баци у запећак. Уместо тога, они стално истичу како је ОС (који називају „Линуксом“), заједно са програмима „отвореног изворног кода“, алтернатива власничком софтверу, и стално се труде да изнесу што више података који би доказали техничке предности софтвера „отвореног изворног кода“ над власничким (који они називају „комерцијалним“, чинећи ту још једну омашку). Техничке предности никада нису биле кључне за слободни софтвер, већ идеја о заштити четири основне слободе у вези са софтвером. Људи који заиста подржавају идеју слободног софтвера ово схватају, и пре би користили (и платили!) слободни програм који има техничких мањкавости или је неудобан за коришћење, него програм у коме се ради удобније, брже или ефикасније, а који је неслободан.

Према ставовима Покрета за слободни софтвер, софтвер који није слободан нема право да постоји, јер је социо-патолошки. Он штети друштву као целини, иако је на први поглед углавном веома повољан за носиоце ауторских права и сродне категорије (нпр. носиоце патената). Зато нема и не може бити говора о некаквој „конкуренцији“ између слободног и неслободног софтвера, у који спада и власнички, као што је Микрософтов Виндовс, Микрософтов Офис, или чак, рецимо, Аутодесков Аутокед или Адобов Фотошоп. Утопија и сам разлог постојања Покрета за слободни софтвер је свет ослобођен стега патената, копирајта, DRM-а, америчких „патриотских уредби“ и сличних правничких угњетавања.

Да наведем сада измене које представљају кршење ауторских права у овој брошури:

[Делове текста истакао СР.]
GPL лиценца
GNU-ова ОПШТА ЈАВНА ЛИЦЕНЦА
Верзија 2, јун 1991 (1)
Ауторска права (оригиналне верзије текста): Copyright © 1989, 1991 Free Software Foundation, Inc.51 Franklin St – Fifth Floor, Boston, MA 02110–1301, USA.
Дозвољено је умножавање и расподела дословног примерка екста ове лиценце, али није дозвољено њено мењање.
Увод
За већину софтвера лиценце су начињене са циљем да вам одузму слободу да га делите са другима и мењате. Насупрот томе, GNU-ова општа јавна лиценца вам гарантује слободу дељења и измене слободног софтвера да би осигурала слободу софтвера за све његове кориснике. [...]

Прво, GPL је скраћеница која означава General Public License („Општа јавна лиценца“). Зато је бесмислено писати „GPL лиценца“ — то је плеоназам. Ипак, то још и може да се прихвати, јер претходи тексту самог превода и може се сматрати нечим што није његов део.

Оно што никако не могу да прихватим јесте то што је у целом тексту скраћеница „ГНУ“ пребачена на латинично писмо. Ја сам је превео на српски (да, превео!) са разлогом. У српском је њен развијен облик „ГНУ није Уникс“ — Г.Н.У. Ако се аутори брошуре са тим нису слагали, све што је требало да ураде, према тадашњој клаузули о ауторским правима и начину умножавања превода (пре него што сам нове верзије превода почео да објављујем под лиценцом Криејтив Комонса) јесте да експлицитно наведу да су мој превод изменили, и како су га изменили. Међутим, то није учињено. Чак је и сама та клаузула измењена! Ево те клаузуле из брошуре:

Ауторска права превода: Copyright © 2001, 2002, 2003, 2004, 2005. Страхиња Радић. Сва права задржана.
Можете приказивати, штампати и расподељивати дословне примерке овог превода GNU-ове ОЈЛ без надокнаде, на било којем медијуму, широм света, под условом да сачувате ово обавештење. Уколико измените ваш примерак овог превода на било који начин (укључујући, али не ограничавајући се на пресловљавање на неко друго писмо), потребно је да означите да је текст превода измењен, и да наведете на који начин сте га изменили.

Наградно питање је: шта сада? Да тужим ДС? Коме?

Следећа верзија

Паралелно са писањем овог чланка постављам моју нову домаћу страницу. Ових дана немам превише времена на располагању за тај посао, тако да се тренутни „бета“ статус неће тако брзо променити, али битно је почети.

Тренутно не гарантујем функционалност презентације у Интернет Експлореру верзије мање од 8. Користите Фајерфокс, Гуглов Хром или Оперу. Жалим случај.

Процесуирање про-мотора

Питам се која ли је прва асоцијација просечног читаоца „Политике“ када се помене израз „про-моторка“ („Промоторке са дипломом“, стр. 8). Ја се увек сетим оне познате пошалице: „Кад би баба имала пропелер, била би пароброд!“

Не знам француски, и познаваоци тог језика ме могу слободно исправити, али претпостављам да одговарајући израз у том језику гласи promoteur, и чита се „промоте́р“, са наглашеним „Е“. Одакле се онда појавило то „О“? Вероватно са истог места као и „У“ у речи „процесуирање“.

[Ако већ користимо позајмљеницу уместо српске варијанте „вођење (кривичног поступка)“, зашто је кваримо? Зашто се глагол to process не преноси у српски као „процесирати“, без ничим изазваног „У“?]

Творци новоговора изгледа мисле да би језик требало да се преобликује тако да буде лакши за рачунарску обраду, па свим силама настоје да свака реч има једно и само једно значење, уводећи мутиране речи-Франкенштајне да означе појмове који у нормалном српском језику деле називе са неким другим појмовима. Тим покушајима се језик удаљава од његових основних корисника: људи. За разлику од машинских, људски, „природни“ језик није бијективне природе. Не постоји „један-један“ кореспонденција између речи и појмова.

Постоје, ваљда, и неки тамо хомоними и пароними.

Фрогер

Прелазећи улицу, добио сам идеју за један интересантан програмерски проблем. Направити програм који представља модел преласка улице,односно који обавештава пешака када може да пређе улицу, узимајући у обзир податке о кретању аутомобила у n трака.

Први проблем који овде треба решити је како представити податке о кретању аутомобила. Обично се аутомобили крећу у групама, овако:

Ако мало боље погледамо, за нас су једини битни подаци о групи њен почетак, односно колико је од пешака удаљен предводник групе, и њена дужина, из које се може израчунати када ће та трака поново бити слободна за прелаз. Ограничимо се за сада на случај једне групе аутомобила и једне траке (случај 1), и означимо почетак групе са d, а њену дужину са l.

Који је услов за безбедан прелазак траке?

Нека је ширина траке w. Потребно је да током пешаковог преласка пута w аутомобил (односно предводник групе) не престигне његову удаљеност од пешака, d. То ће бити случај
ако аутомобил у току тог истог временског интервала пређе мањи пут, r<d.

Остаје још да изразимо r у функцији од времена. Да бисмо добили време које је потребно пешаку да пређе пут w, треба само да се присетимо основношколске физике и формуле v=s/t. Одавде је t=s/v, па ако је брзина пешака v_p, у нашем случају имамо: t_p=w/v_p. Даље, ако је брзина свих аутомобила у једној траци, v_c, константна (једноставности ради), из s=vt имаћемо: r=v_c∙t_p=v_c∙(w/v_p). Дакле, услов да аутомобил не прегази пешака је:

Другим речима, однос брзина аутомобила и пешака је мањи од односа растојања аутомобила од пешака и ширине траке.

Следеће питање је: ако се трака не може прећи, када ће она бити слободна и да ли ће онда моћи да се пређе?

Решимо прво друго питање. Нека сада постоје две групе аутомобила (случај 2), при чему је прва на удаљености d₁ (која може бити и негативна, што је приказано на слици), дужине l₁, а друга група на удаљености d₂, дужине l₂. Ако је d₁+l₁<0, прва група аутомобила је сасвим прошла, па имамо полазни случај 1.

Претпоставимо, зато, да је d₁+l₁=r₀≥0.

Једноставним додавањем пута r₀ путу r који друга група прелази за време које је потребно да пешак пређе траку ћемо добити услов:

Ово је исто као да смо од удаљености друге групе аутомобила одузели преосталу дужину прве групе, r₀:

Када ће трака бити слободна? За време које је потребно да се прва група „рашчисти“:

Сада је лако проласком кроз низ група у једној траци израчунати када је најближи тренутак када ће трака: 1) бити слободна, и 2) моћи да се пређе без опасности по пешака:

/* претходно задато: int track,                */
/*                   double w,                 */
/*                   double* car_speed,        */
/*                   double* group_dist,       */
/*                   double* group_length,     */
/*                   double pedestrian_speed   */
int group = 0;
double cross_time;
bool found = false;
while (found == false && group < group_count)
{
  if (group > 0)
  {
    if (car_speed[track] * w / pedestrian_speed
      + group_dist[group-1] + group_length[group-1]
        < group_dist[group])
    {
      cross_time =
        (group_dist[group-1]
        + group_length[group-1])
          / car_speed[track];
      found = true;
    }
  }
  else
  {
    if (car_speed[track] * w / pedestrian_speed
        < group_dist[group])
    {
      cross_time = 0;
      found = true;
    }
  }

  if (found == false)
  {
    group++;
  }
}
/* повратна вредност:                     */
/*    bool found == true ?                */
/*        {double cross_time, int group}  */
/*        : { found == false }            */