Политички грип

Данашња „Политика“ доноси текст о такозваном „ђачком беседништву“. На први поглед, ствар је јасна: реч је о „грубом кршењу“ права и слобода појединаца (у овом случају: ђака) да износе своје мишљење у јавности. Све би то било у реду, да није реч о испољавању дневнополитичких ставова.

Тако у победничкој „беседи“, говорница каже:

Забрањују нам да беседимо на актуелне политичке теме! Зашто, зар мисле да ми са својих 18 година нисмо свесни шта нам се догађа, зар мисле да не треба да имамо став према бројним неправдама, зар мисле да не знамо да расуђујемо? Или да нисмо довољно зрели да одговарамо за сваку своју изговорену реч?

Мој коментар, на основу личног искуства, је: „Да, човек са толико година је још увек ‘зелен’ и нема довољно животног искуства да би на прави начин схватио свет око себе. Међутим, ни за једног нашег политичара се не би могло рећи да је ишта бољи или одговорнији од просечног српског тинејџера.“ Наглашавам „српског“, јер су, према ономе што сам имао прилике да видим, тинејџери у другим земљама унеколико зрелији и способнији за самостални живот и преузимање одговорности од овдашњих. Сматрам да је политика једно велико зло које уништава генерације Срба, при чему су тинејџери само један део становништва „зараженог“ тим опасним вирусом, који се ни по чему не издваја у односу на остале делове. Моја генерација се бавила политиком уместо да учи, па ето докле смо дошли. Време је да се томе стане на пут, и у том смислу ме радује што сам имао прилике да разговарам са неким колегама, будућим професорима математике, који деле моје мишљење, јер то пружа наду да ће бар део будуће генерације бити паметнији и бољи од досадашњих.

Већ на следећој страници „Политике“ може се видети пример тога да политички вирус не бира жртве, па напада и теологе: коментаришући промоцију документа који представља званични став Руске православне Цркве о правима човека, „Основа учења РПЦ о достојанству, слободи и правима човека“, продекан Православног богословског факултета у Београду „замера ауторима што је љубав према отаџбини стављена испред љубави према ближњем, што је, како је истакао, недопустиво у хришћанству, које се бави црквом, подсећајући да је отаџбина нејеванђељска категорија“. Признајем, ја јесам лаик, али је чак и мени као таквом очито да Србин не би био то што јесте да се не прави паметнијим од свих осталих, па макар се радило и о целокупној Руској православној Цркви! Исказано противљење руској верској доктрини када је реч о односу државе, Цркве и политике у суштини представља политички, прозападни и антидржавни став који је доминантан у свим сегментима српског друштва (што није новост), па и у теолошким (што по мом мишљењу јесте новост). И у руском друштву је, истина, присутна западњачка „струја“, али њени представници никада не би ишли толико далеко у негирању сопствене земље као што је то случај код нас, а осим тога, због самог броја становника та струја се налази „у пат позицији“ и није јој допуштено да се „размаше“. За Русе је домовина нешто што је свето и живо, „мајка Русија“, а такав однос према родној земљи вуче корене још из претхришћанског периода. Домовина је изнад свега, изнад политичких и свих других несугласица. Зато је Русија велика чак и у тешким тренуцима, док Страдија вечито пузи.

Изгледа да „нисам одавле“. Ближи ми је руски дух. Ја сам за школе без политике и за љубав према домовини која је изнад свега.