Омнибус рајд

– Изволите, седите госпођо - рече старији човек, уступајући место девојци са дететом.
– Хвала вам - одговори девојка.
– Па што не ставите дете у крило? Немојте стајати.
– Он воли да седи сам.
– Хајде, злато, седи код баке - рече старија госпођа која је седела на седишту до човека - Како се зовеш? Што ти је лепа мајица!
– Нећу! - набусито одврати дечак.
– Јао, што је сладак! - рече старија госпођа.
Дечак је удари у руку.
– Што је то слатко! Па он је прави мали боксер! - очарано узврати насмејана публика.

Мало даље, друга девојка је покушавала да откуца SMS поруку на мобилном телефону држећи у крилу „боксера“ који још није стасао довољно да речима искаже свој нагон за уништавањем.
– Срце, само да мама откуца поруку, хајде молим те!
Дете дограби телефон и баци га на под.
– Што си такав? Па мамица баш мора да откуца поруку, од тога јој зависи посао - рече млада мама, подижући телефон са пода.
Дете поче да јогунасто виче, имитирајући плач.
– Немој да плачеш, моли те мамица. Ево, види што је леп билборд: види оног чику, зар није интересантан? Види играчкицу. Јуху!

У задњем делу аутобуса, испред врата је неколицина тринаестогодишњака слушала „народњаке“ које је један од њих гласно пуштао са свог „свемирског“ мобилног телефона.
– Шта је, ретарду, шта се шириш? - момак који је држао мобилни телефон се унесе једном од њих у лице. - Сви на дијаболу, але! - групица младића поче да удара несрећног младића по глави.
Аутобус се заустави на станици, и група начас престаде са малтретирањем, померивши се да би путници могли да уђу. Међутим, чим је аутобус кренуо, несрећник доби „мацолу“ по глави. Путници су се претварали да их не примећују, у страху да и они не прођу попут њега.

Поред њих је стајала групица девојака голих пупкова, нашминканих као музичке звезде и оскудно одевених у „гето-аренби-систа“ стилу, за које неупућени посматрач никада не би ни помислио да представљају њихове вршњакиње, другарице из школе.
– Па где си ти јуче? Нема те - рече једна од њих другој.
– Ма, била сам на журези. Ишли смо на сплав, остала сам до седам и вратила се одмах ћику, да спавам. Да видиш фотке, стављам их данас на Фејс?
– Екстра.

Иза њих, један старији господин је читао новине, на чијој насловној страни је крупним словима писало „Двадесетосмогодишњак подлегао повредама“.
Наслов није био усамљен: „Син тукао мајку до смрти“, „Муж побио жену и децу, па пуцао себи у главу“, „Отац секиром пресудио сину“...

***

Не знам зашто сам испричао ову причу. Сумњам да некоме може да буде од користи. Не може ваљда да шкоди?

Уосталом, сасвим је преувеличана, искривљена и нетачна. Такве ствари припадају мрачним деведесетим и уопште се не догађају у нашем европском и демократском друштву.